Izložba “Oblik čoveka” otvorena je u Studentskom kulturnom centru Novi Sad i predstaviće radove troje umetnika. Do 27. decembra 2024. posetioci mogu da pogledaju izložbene – slike Antanasija Punoševca, minijaturne skulpture Nenada Gajića i skulpture profesora Žarka Bašeskog. Kustos izložbe je Ana Kršljanin. Pitanje koje izložba postavlja je – šta je to što nas definiše kao čoveka i u kojoj meri tu čovečnost posedujemo emotivno, čulno i intuitivno, izuzimajući oblik koji nam je datost. Da li je biti rođen u ljudskom obličju blagoslov ili patnja, u stalnoj težnji ka savršenstvu i prevazilaženju tek postignutog?
Izložba “Oblik čoveka” predstaviće radove trojice umetnika
Radovi Antanasija Punoševca, Nenada Gajića i Žarka Bašeskog, konceptualno se međusobno nadovezuju i prožimaju smeštajući u fokus svog stvaralaštva – čoveka. Ljudsko biće, telesnost, taktilnost, krhkost i drama postojanja, empatija prema dugom stvorenju, prevazilaženje sopstva … samo su neka od pitanja kojima se umetnici bave.
Kustoskinja izložbe, Ana Kršljanin, primećuje da osim ljudskog bića i kompleksnosti, koju izučavanje i interesovanje za isto nosi, kroz brojne naučne i umetničke slojeve, poput bića anatomski-medicinski razgolićenog, sa stanovišta antropologije, psihologije, sociologije,
filozofije i drugih nauka, njihov pristup je hiperrealan jer u svakom od ovih autora leži istraživač i naučnik koji teži da udahne život čoveku kojeg slika, gigantskoj ili pak minijaturnoj skulpturi, predstavljajući najsitniju poru, trepavicu ili pregib kože.
Trojica umetnika vraćaju čoveka na stazu kojoj pripada
Umetnik Antanasije Punoševac bavi se somnolencijom – patološkim stanjem svesti koje se ispoljava konstantnom pospanošću, u širem kontekstu letargičnim prepuštanjem i hibernisanju od realnosti. Njegovi protagonisti su atrofirani, kako fizički tako i duhovno, oni su izolovani i otuđeni, metaforične olupine ljudskosti i čovečnosti, ne predstavljaju konkretnu osobu već se u svojoj bezličnosti i inertnosti približavaju anonimnom i univerzalnom, bez ikakvih osobenosti i indivdualnih specifičnosti.
Na stanje somnolentnosti mogu se nadovezati uspavane minijaturne skulpture Nenada Gajića u koje je ugrađen mikro mehanizam koji im je udahnuo život i beskonačno, spokojno, ujednačeno disanje kakvo pruža miran san. Autor se poigrava granicom iluzije i realnosti, živog i
neživog, snova i jave. Gajić je upravo do buđenja empatije i želje za kreacijom nečega što će večno živeti, došao putem tehnologije i medijskog sadržaja koji ga je isprovocirao na stvaralaštvo tople humanosti koje proizvodi empatiju iako nije deo stvarne stvarnosti.
Trojica umetnika vraćaju čoveka na stazu kojoj pripada
Nasuprot ličnom i intimnom stvaralačkom jeziku Nenada Gajića interesovanje za čoveka, ali sada kao gigantsku, monumentalnu skulpturu za njegova stanja i emocije, za smisao postojanja i život kao neprestanu borbu sa samim sobom u težnji za pomeranjem granica kroz svoj rad iskazuje makedonski profesor Žarko Bašeski. Umetnik u centar svog univerzuma smešta čoveka predstavljajući njegovu telesnost, fizičku i mentalnu borbu u bitisanju i samoprevazilaženju.
Predstavljene skulpture otelovljuju odabrane osobine, “Malodušnost” i “Gracioznost”.
Težnja trojice umetnika je da zajedničkim snagama vrate čoveka na stazu kojoj pripada, da ga probude iz izolacije i kucnu o ekrane i svetleće reklame koje su ih distraktovale od stvarnog, da
ukažu na začarani krug inertnosti koji ubija individuu, njenu kreativnost i sposobnost samoizražavanja.
“Večnost”, Nenad Gajić
Foto: press
You must be logged in to post a comment.