Izložba skulptura Zorana Maleša i Zorana Simića traje do 30. juna 2016. u Nacionalnoj galeriji u Beogradu (Dositejeva 1) i to je prava prilika da se upoznate sa modernim tradicionalizmom Zorana Maleša i kako je Zoran Simić ponovo uzdigao umetnički predmet.
Sa Maleševim radom upoznaće nas Dejan Đorić: “Kada se promišlja trodecenijski opus beogradskog vajara Zorana Maleša (1962) treba imati u vidu da je on umetnički i zanatski među najboljim novijim srpskim majstorima figuracije. Njegove kamene skulpture poštuju sve zakone klasično izvedenog portreta i figure, ali Maleš u svako ostvarenje unosi lični pomak, izdižući dela iz najsolidnijeg zanatstva. Na mnogim skulpturama, posebno bronzanim, umetnička intervencija je u smeru izduženja forme, figura kao da barokno teži uvrtanju oko svoje ose, zavojita nalik tordiranom stubu. Vitki obrisi ljudi i životinja upućuju na vajara koji osim akademskih pouka zna i za Đakometija (A. Giacometti) i modernističke figuralne krajnosti, pa u svojoj plastici srećno spaja suprotnosti. Baveći se pretežno animalistikom a ne mnogo monumentalnom spomeničkom skulpturom Maleš je ostao veliki majstor kamerne forme, skulpture koja se lako i dobro smešta u svakodnevni ambijent. Dela ovog umetnika saobražena su ljudskoj meri a kreativni momenti su stilizacija i deformacija prirodnog oblika. U praksi to znači da su izmirene dve sukobljene poetike, dva stila koji se isključuju. Njegov realizam i ekspresionizam čitaju se i na nivou gesta, poteza, traga ljudske ruke koja oživljuje skulpturu, odvajajući je od industrijskog predmeta. Reč je o svojevrsnoj nervaturi zajedničkoj svim vidovima likovnosti, načinu merenja povišene stvaralačke temperature u radu. Osim bronzanih, po kojima je poznat, njegove novije radove čine skulpture od patinirane terakote na kojima je uočljivo htenje ka još slobodnijem izrazu, ali razbarušene forme bika i medveda poštuju anatomske zakone. Strelac i Kopljanik predstavljaju ga kao modernog tradicionalistu koji se upućuje ka velikim likovnim izazovima. Ta bronzana ostvarenja u malom kriju monumentalne vrednosti i po kvalitetu bi mogla da se pozicioniraju u međuratnu skulpturu. Zoran Maleš nikada ne odstupa od humanističkih vrednosti umetnosti koja između ostalog treba i da pobudi osećanja. Ma koliko snažne, dinamičke, poletne, pa i tragične bile, njegove trodimenzionalne studije otkrivaju umetnika kome su bliski intimizam i ljudskost, polazišta koja nestaju iz današnje umetnosti i stvarnosti”.
O stvaračkom opusu Zorana Simića, Dejan Đorić kaže: “Pojedini veliki mislioci kao Nikolaj Berđajev (Nikolai Berdyaev) prezirali su misaono bavljenje predmetima, a drugi, kao Leonid Šejka, davali su mu prvenstvo. Kada je po njegovom proročanstvu svet, pa i kosmički prostor oko nas postao đubrište, kada se predmeti prave samo da bi ubrzo bili odbačeni u ništavilo, jedan beogradski stvaralac uzdigao je njegovo veličanstvo “umetnički predmet”. Na sredini između skulpture, prerađenog predmeta, objektne umetnosti i možda neke vrste igračaka za odrasle, Zoran Simić je u srpsku umetnost na visok način vratio samopoštovanje majstora i umetnika. Počeo je od savršenog, od jajeta kao prve skulpture, optočivši je limom i nastavio u pravcu idealnog. Svakim svojim umetničkim objektom teži vrhunskom, što se očituje na nivou najmanjih detalja kao i celine. 
Njegovi brižljivo izrađeni, najpre isto tako nacrtani, visoko polirani ili u kontrolisanu rđu okovani avioni, lokomotive, brodovi i podmornice, udaljeni su od modelarstva koliko to skulptura jeste. Idealni predmeti jedne umetničke strasti sećaju na neko bolje vreme kada se svetu i predmetima, a time i čoveku pridavala velika pažnja. Otuda toliko nostalgije i prijatnosti u njegovim delima. On počinje tamo gde savremeni vajari završavaju, vraća se u detinjstvo i fantastično, metamorfozom pretvara avion u pticu. Njegova ostvarenja posve su drugačija od svega na našoj umetničkoj sceni, jer je on stvaralac koji zaranja u umetničko kao idealno”.
Foto: press
You must be logged in to post a comment.