Slike sa motivima vojnika čine postavku izložbe NO ThANKS autora Boža Šekularca, koja će se održati od 2. do 10. decembra 2015. u galeriji Singidunum, a bave se pitanjem – a šta bi to nešto drugo vojnik mogao da radi, a da ne ide da oduzima tuđe živote, što mu je složićete se, zanimanje. Naziv izložbe je NO THANKS (tj. ne, hvala), ali ujedno i anagram NO TANKS (tj. bez tenkova), a u dizajnu naslova slovo h zapravo predstavlja tenk. Na slikama su prikazani uniformisani ljudi, vojnici, ali se prikazuje žanr scene čoveka iz svakodnevnog života kako bi se skrenula pažnja na snagu magijskog delovanja uniforme na postojeći arhetip čoveka, što (osim statistike) vrši jak paradigmatski uticaj i čini mentalnu strukturu armija dogmatski jakom.
– Kosmopolitski gledano, dajem sebi za pravo da objektivno sagledam istorijsku sliku pa prema tome mislim da su motivi za borbu, ultimativna iskustva preživelih i stradanja palih vojnika kroz istoriju, bila uvek jednaka ili veoma slična motivima i iskustvima vojnika protiv kojih su se borili. A da je pravi neprijatelj zapravo bio na skroz drugom mestu, na skroz drugoj strai, maliciozan i strasan, skriven iza paravana ničim izazvanog, ostrašćenog i razbuktalog, promašenog patriotizma. Slike su nastale s ciljem da se uperi prst na problem sociološkog principa prvenstva društva nad pojedincem i obratno, razne mehanizmime manipulacije (globalnim ekranom pre svega) pomoću kojih se uspešnim buđenjem nacionalne svesti svako lako pretvara u potencijalnog vojnika spremnog da oduzme život drugom biću, ali i ukaže na izlaz i mogućnost da bi isti ti vojnici mogli početi da malo više cene sebe, time i druge, da svoj ogrtač i svoje strašne bombe mogu kompezovati ljubavlju i zagrljajima, da je za sve to potrebno izdvojiti malo vremena za promišljanje i uložiti određen analitički napor kako bi se stekli kriterijumi za diferencijaciju. Smislova pre svega – smatra Božo Šekularac. Slike su nastale i s ciljem da se: izmanipulisanom nosiocu uniforme, na neki način, bar na slici, povrati odstranjena duhovna dimezija otimanjem oružja i guranjem u ruke nečeg ovozemaljskog, bogom danog, da doprinese ispiranju i demistifikaciji moćnog magijskog uticaja prljavih i krvavih odela vojnika, koje je prvenstveno zaduženo za kolektivnu obmanu amrija, da stavi naglasak na onaj božanski deo ličnosti coveka koji nestane oblačenjem uniforme, s jedne i spremnošću da ispali metak u drugog kada se uniforma obuče, s druge strane. Nastale su i da bi se upozorio pojedinac da odelo ipak ne čini čoveka, već da se ispod njega i dalje kriju jedan brat, jedan drug, jedan muž ili jedan otac (ili svi oni zajedno). Ili mozda stranac. Ako je neko “stranac” ne znači da je rođen na drugoj planeti, već da smo prihvatili da nas ograniče, prihvatili zastavu, postali strašni navijači, ali da nam to ne daje za pravo da mrzimo i ubijamo “njihove”. Svojim slikama autor poručuje i da se svaki vojnik sa puškom ili bombom u rukama, ma gde na planeti bio – bori zapravo protiv sebe. Da biti vojnik, više znači biti naivan nego što znači braniti svoju zemlju, da vojnik te treba da prihvati da bude izvođač radova i prihvati da mu gurnu pušku u ruke i, da umesto da ubija ljude koje nikad nije upoznao, može da ostane kod kuće ili pođe na zimovanje, a ukoliko neko misli da je dužnost jednog vojnika da brani i štiti, najbolji način da to urade svi vojnici sveta je da ostanu kod kuće u farmerkama i neće imati od koga da se brane, a tada će doći jutro kada će javiti da su “nestale” sve vojske sveta i da su ratne osmatračnice postale osmatračnice za lov na horizont.
Foto: press
You must be logged in to post a comment.