porcelan

 

Hrizantemu često prepoznajemo u šarolikim cvetnim talasima koji izviru u radovima Ive Brkić. Ljupko i jednostavno cveće koje se na svakom koraku može naći, poznato i kao grobljansko, u nazivu izložbe održane od 12. do 24. marta u Maloj galeriji ULUPUDS-a, predstavljeno nam je svojim latinskim nazivom (Chrysanthemum), zvanično i dostojanstveno, sa naučnom preciznošću.U ovome se prepoznaje autorkina rešenost da istakne jedinstvenost u mnoštvu, u slavu individulaizma. Imajući u vidu da u ovdašnjoj kulturi hrizantema nema naročito simboličko značenje, (kao u recimo Kineskoj), značajna je činjenica da izložba po njoj dobija naziv. Ovoga puta, ona je odabrana.Delikatni i tanki, a opet, veoma otporni oblici u porcelanu podrazumevaju prefinjenost, prozračnost, lakoću, kao i strpljenje pri izradi i rizik od lomljenja tokom tog procesa. Iva Brkić prihvata rizike i ispituje granice izdržljivosti materijala. Baveći se pomeranjem granica sopstvenih izražajnih sredstava, u nastojanju da granica izdržljivosti materijala dobije što više na svom elasticitetu, ona transponuje svoje kapacitete u porcelan, koji je odabrala kao medij u kom se izražava. Ipak, način bojenja koji podrazumeva da porcelan ostaje u osnovi dominantno beo, a da se na pojedine elemente nanose pastelne boje sa zlanim akcentom, pravi sponu sa tradicionalnim. To jasno govori da Iva Brkić ne želi da čini revolucionarne raskide sa tradicijom. To u isto vreme odgovara i konkretnim porukama kojih su ovi radovi nosioci, podržavajući doslednost dekorativnosti, dopadljivosti, ali nedvosmisleno vukući napred, iza postojećeg horizonta.

Ovoga puta autorka je doslovno uvrstila delove biljaka u svoja umetnička ostvarenja. Umačući ih u porcelansku masu, nakon pečenja dobijala je nove,izuzetno tanke forme, a fizičkim i hemijskim reakcijama organskih materija sa glazurom tokom pečenja, neobične boje i efekte. Segmenti koje je ona izdvojila iz prirode su efemerni i propadljivi tragovi života. Njihne odlikuje naročita osobenost. Zapravo,u svojoj brojnosti i dostupnosti u svakodnevnom okruženju, umetnica je takoreći morala samo da pruži ruku da bi ih ubrala ili dohvatila. Ipak, sam čin njihovog izdvajanja i neobična sudbina koja ih je zadesila ovekovečene u porcelanu čini ekstremni preokret. Oni postaju nešto novo. Iva Brkić prenosi u  porcelan  otiske oblika iz prirode. Delove cveća, grančice, plodove biljaka, ostatke ljuštura nekada živih jednostavnih bića, koji u samom procesu prenošenja svog oblika u porcelan na visokoj temperaturi bivaju spaljeni, uništeni. Njihovi otisci u porcelanu postaju trajne forme. Najizdržljiviji organski delovi ostaju preslikani u porcelanu sa oblicima vernim prirodnim, a oni propadljiiviji se transformišu ili nestaju. Odnosno, ključne crte oblika, koje su ih činile onim što su bili, postaju deo nove tvorevine, u koju umetnica udahnjuježivot u okviru nove kreacije.  Ovi ostaci živog sveta pre svega se pojavljuju na lopaticama za torte i provirujući iz srcolikih formi.Koja su to srca? Ona koja kucaju ili ona što se crtaju za ljubav? Biće da je to isto. Našavši se u dilemi da li je, nakon što se potpuno ogoli, lepo ili morbidno, prevaldalo je uverenje da se ono ljudsko predstavljeno srcem,ne može svesti samo na organ od krvi i mesa. Mekane i amorfne srcolike forme Iva Brkić je postavila na poslužavnik. Ovako statične, one su takoreći ponuđene nama. Bez ikakve odbrane, u svojoj nemoj ranjivosti, izložene su na milost i nemilost svemu.

 

Tragove živog sveta vidimo na priboru za serviranje deserta. Lopatica za torte u svoj svojoj dekorativnosti i asocijativnosti na slast, podrazumeva servilnost. Njena funkcija podrazumeva nemilosrdno odsecanje dela skladne i estetizovane celine (recimo torte), izmeštanje tog dela, i dodeljivanje nekom, ko može biti bilo ko. Svest o neizbežnosti tog procesa i prepuštanje njemu ispunjava frustracijom. Ipak, ceo prizor odiše smirenošću, koja možda sugeriše prihvatanje bolne transformacije i hrabro verovanje konačnuu ispravnost procesa.
Iva Brkić veruje da promene koje su neumitne tokom vremena, kojima se moramo povinovati, biti njih svesni, nekada im direktno gledati u oči, moraju rezulturati lepim, kriju zapravo veru u ljudsku prirodu.

Lidija Ham Milovanović, istoričar umetnosti

Foto: Galerija ULUPUDS